Isidora Sekulić o kulturi
Šta je kultura? Sve što je atribut života, od uma i mašte pa do fizičkog zdravlja, sve je element i medijum kulture, ali ona sama nešto je drugo. Oplemenjivanje čoveka - to ima hiljade stepena, oblika, svrha.
Književna kultura to je čitanje, to je knjiga u džepu stalno. Čuveno ime Šeli, kad je tog divnog pesnika izbacilo more na kopno, nije u džepovima imao sendviče, ni novca, imao je, umro je s njom, knjigu. Čitanje to je kultura. Škola, početak kultute; putovanja - kulturna panorama: čitanje - strast i slast kulture, kultura sama.
Da li ste dovoljno razmišljali o čudovišnosti, o čudu, o veličanstvu jezika? Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlja i daje. Svi ljudi ne čitaju latinsku i grčku književnost, ali svi kulturni ljudi i danas govore pomalo grčki i latinski. Puno je grčkih i latinskih termina u kulturi celog kulturnog sveta. Stare književnosti hebrejska, grčka, rimska, drže te jezike, a ti čudesno razvijeni jezici drže te književnosti. Jezici se menjaju, naravno, jer su produkti života, ali u tim promenama leži živa snaga i tendencija usavršavanja. Živ je i napredan narod koji jezik svoj usavršava. Sve što jedan narod ima i zna, inventarisano je i kategorisano u jeziku, sve konkretno i sve apstraktno. Razvijen jezik, moćan jezik, to je stihija; kao da on sam stvara, a mi kombinujemo njegove krupne i sitne tvorevine, njegove virtuoznosti.
Od rezane trske počenje skulptura; od imena travki počinje latinska simbolika. Ima Gete veliku reč: "Ako si uspeo sa sročiš nekoliko dobrih stihova na jeziku izrađenu (obrazovanu), na jeziku koji za tebe misli i peva, onda to još ne znači da si pesnik." No ako versifikator na takvu jeziku još i jeste pesnik, onda jeste li iskusili, kod takvih pisaca, pesnika ili prozaista - umetnika, nalazimo tekstove, nekad sasvim kratke, koji nam zapale mozak kao buktinju, a kroz dušu nam zapeva tako nešto divno, da je odjek od te muzike - "odjek od tog zvuka i suza".
Kažem sabesniku: - Poneko mesto, jedan stih, jedan red proze, hodaju mi ispred duhovnih očiju nekako čovečijim hodom. A kad hoću da se smirim, uzmem da to pročitam telesnim očima, bude još snažnije antropomorfnije: formalno osećam da ispred toga teksta neko leži, živ čovek ili moćna sen.
Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.
Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.
Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila1958. godine u Beogradu. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.
Isidora Sekulić je pripovedač (Saputnici, 1913; Iz prošlosti, 1919; Kronika palanačkog groblja I - II, 1940, 1958; Zapisi o mome narodu, 1948), romansijer (Đakon Bogorodičine crkve, 1920), putopisac (Pisma iz Norveške, 1914), esejista (Analitički trenuci i teme I - III, 1940; Govor i jezik - kulturna smotra naroda, 1956; Njegošu knjiga duboke odanosti, 1951; Mir i nemir, 1957), prevodilac.
Spomen - soba srpske književnice Isidore Sekulić u Univerzitetrskoj biblioteci "Svetozar Marković".
