Svetlo između okeana

Književni kutak - Poezija velikih pesnika

31.10.2013.

Милош Црњански

Успаванка
Кад шума свене
остаће над њом звезде румене.
Понећеш свуд, пошла ма куд,
само срце своје горко.
 
Ветар студени душе, не стиди се мене,
нема душе,
ни закона ни части,
над болом има власти
још само тело голо.
 
Све што сам волео
умрло је вичући име моје,
а ја му не могах помоћи.
 
Збаци одело своје.
У целој звезданој ноћи
једина радост над болом
у телу твом је голом.
Све нам допушта туга.

30.10.2013.

Милош Црњански

Путник
Идем слободно,
нико ми није однео
да љубим тужну моћ.
Раширим руке, али не у зоре
него у море и ноћ.
 
Осмехом улазим, стиго ма куд,
у тужне и болне јаве.
Кад волим мени и греси свуд
небеса плету,
око радосно погнуте главе.
 
Остављам болним осмехом сан,
да прође и оде и мре.
Љубав је пут бескрајан
на ком је дозвољено све.
 
Не жалим ни тебе ни себе ја,
и смешим се на даљине.
Умор ми само у очима сја,
и све што иштем од тебе
то је: часак-два
тишине, тишине.

29.10.2013.

Милош Црњански

Традиције
Зажелићеш да будеш мајка,
и очима сузним пуним бајка
и гласом пуним успаванка,
смешићеш се без престанка,
и клечаћеш предамном:
 
Али са мога лица
падаће на тебе мржњом тамном
радост зулума, згаришта и шума,
и горди, безбрижни смех убица.
 
Под гором високом у вечери јасне,
шаптаћеш ми речи плахе страсне,
и нудити недра најежена бела.
Али ће из моја оба ока невесела
јурнути да грле погледи жудни
планински један стрм,
или бор, или јелу, или шуму расцветану,
или који мрачан грм.
 
И кад ти на лицу плане плам,
блудан и стидан од дара
скривеног под срцем сред недара:
ја отац бићу тужан, што не убих,
ја отац бићу тужан, јер љубљах,
што нисам више крвав и сам.

28.10.2013.

Милош Црњански

Серената
Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па кад се зажелиш мене,
не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
 
Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
а не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце заболи:
загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти,
ни пламена доста да мене воли:
 
Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
и борови пусти поносити.

Поткамиен, у Галицији, 1915.

27.10.2013.

Милош Црњански

Гардиста и три питања
Воло бих стајати у једној црној гарди,
а перјаница бела да ми лепрша високо.
Да имам брчиће смеђе и врло мале,
па кад би зором све завесе попадале
и поклонили се равно златни елебарди...
кад ме прође, да на мени стане краљичино око.
Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
Што си увек тужан?
Смешећи се почаст бих шинуо
и тихо рекао: Јер сам мушко.
 
После да је годинама туда нема.
Једно вече да, изненада, опет, туда лови,
и звездана, мајска, ноћ да ми је на груди,
рујну од жуди, баци, сву бледу од жуди.
Да засузи, загрли, рукама обема,
гола као поток, са бедрима као лабудови.
Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко:
Што си увек тужан?
Ја бих мачем почаст шинуо
и тихо реко: Јер сам мушко.
 
Једне лепе јесење зоре рујне,
да ме на изданку нађе, под кикотом труба.
Нежна као бела ружа, чиста као роса,
да дотрчи задихана, врела, боса,
сузна због зоре јесење, благе, нечујне.
Ја бих се диго, и, кад би ко лепрш голуба,
викнула и заплакала, ко кад би лептир шушко:
 
Реци, збогом, зори.
Ја бих почаст шинуо и тихо рекао:
Тужно је бити мушко.

26.10.2013.

Милош Црњански

Поздрав
Tеби, што си ме срела на мору
и збрисала ми са чела жиг
мајке блуднице и роба оца,
скинула ми са врата змије,
жудне, жалосне, женске руке,
слава, Слободо!
 
Теби, што си ме срела овенчаног трњем
сумња, закона, суза и вера
и здрла ми са чела тај венац.
Теби, што си ми наруменила уста
плодом добра и зла, да све знам,
слава, Слободо!
 
Теби, што си ми у тело
засадила ветровито биље шума,
ишчупала стид и страх.
Теби, што си ми очи помрачила
тугом звери, а кожу осветлила
веселошћу облака,
слава, Слободо!

25.10.2013.

Милош Црњански

Замореној омладини
Да ли знаш још наше ноћи будне
кад су у јоргована румене сенке
кад је таван као жудне
небу уперене очи?
 
Да ли си осетила да свуд то боли
не само код нас: бити млад.
И носити у души неку мутну сету
што све, а да помоћи може, воли?
 
И да ли си се већ једном утешила
да је то младост:
та болна мутна судба?
 
1918.

24.10.2013.

Милош Црњански

Југославији
Ниједна чаша што се пије,
ниједна тробојка што се вије,
наша није.
 
Здраво да си ми Загорче црни,
лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим.
 
Здраво, ви тамо где је месечина мека,
сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим.
 
Здраво, сви, редом, густих обрва,
мутна ока, тужних песама,
страшна браћа.
 
Иста је наша псовка прва,
нож и девојка насред села
и стид домаћа.
 
Здраво, наше обесне жене!
Истом су сузом, болом и страшћу
кошуље и свадбе нам извезене.
 
А светковина што вино пије,
славе и цркве што нас се тичу?
Суза са ока још канула није,
још телали место мртвих вичу.
 
Здраво, на дому мрки погледи,
мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди,
браћа смо, браћа!
 
1918.

23.10.2013.

Милош Црњански

Вечни слуга
Oплакали сте рат
и мислили: сад је крај.
О мученици,
вешала расту више
него син, жена и брат
и верна су, у бескрај!
 
Окитиће мрамором сале
и спустити завесе жуте,
да лешине зидове не провале
и да ћуте!
 
Обесиће одоре шарене
и ноге и руке војника,
а рушевине и обешчашћене жене,
гледаће само са слика.
 
Ах, све је то лепрш шарених тица,
победе горка сласт.
Отаџбина је пијана улица,
а очинство прљава страст.
 
Смех се заори да све доврши,
срам се крије иза гробног плота.
А посао слуге даље да врши,
за свачију блудницу, и скота,
бог оставља, у ритама, част.

22.10.2013.

Милош Црњански

Николи I
Сети се, престо је румен, ко крв.
Сети се, прободен бог умире у крви.
Сети се, куд мој народ са песмом поврви,
Ту се не клечи, не клања и не пузи
Но се суди краљу и слузи, на крви, на крви.
 
На Ловћен горки да изнесемо престо,
засадимо ти врте пуне ружа?
И поклонимо се у прашину често, на
рукољуб шака да ти се пружа?
 
Војска да кличе седоме господару
а народ зида по пепелу и гару
накинђурен двор и високи зид?

На Ловћену је срамота и стид.
На твом лицу лукави братски сјај.
Не треба нам твој поздрав и уздисај.
 
Зар рука да диже против речи свете, што
жељаше свилу, злато, аморете?
Ено ти гробови, вртови у Бечу, ено ти
талијански накити што звечу.
За народ, камен, сиротињу и глад, ниси
доста тврд ни поштен, веран, млад.
 
Обуци свилу и покупи синове, ордене
туђинске и крпе шарене.
Чекају те јадне, пусте горе ове, гладни
старци и обешчашћене жене
и обала што ти породицу зове.
 
Да нам засвирају отмени клавири,
твој осмех што лепо са свима помири
нека учи дичној смрти перјанике.
 
Нек сину ко Монтекарла огледала,
забрујаше звона са наших обала
а народ ће вући кола наше дике.
 
Заори се урлик са Бардањиола
сиротиње бедне и клисура пустих,
заплакаше свака породица гола
силна слава са помодрелих усти.
 
Теби, јер теби је сам бог дао власт
јер никад ниси заборавио
те стене поносне, суре, орловите.
 
Мучениче, свече наш неклониче.
 
На пепелу крвавом Црне Горе
није доста горка сласт нове зоре
но ти што си очувао част.
Мислиш да су стене дедовина твоја.
Ловћен да даје стене за пазар.
 
Ти...
море сети се, да знамо
у Гори Црној пашу да дочекамо
па кад је проклетство наше крв
и никад није још помого бог,
ни плач, ни част, ни јунаштво, ни вера,
помаже вечна нада рода мог
и против брата и против звера.
Нада у мајку, освету и крв.

21.10.2013.

Милош Црњански

Војничка песма
Нисам ја за сребро ни за злато плако,
нити за Душанов сјај.
Не бих је руком за царске дворе мако,
за онај блудницâ рај.
 
А шта је мени до тих мраморних двора
тучног поноћног сата,
што очима слепим одбијати мора,
сестри срамној од брата?
 
А шта је мени до велможа у свили,
са соколом на руци?
Отац ми је себар што на точку цвили,
а кћер ми глођу вуци.
 
Баш ништа ме за цркве душа боли,
за силнога цара дом.
За грчке иконе полегуша голих
у робовском храму мом.
 
Дао је њиној души опроштај
гуслара сељачки пој.
У њивама ми је сахрањен лелек тај,
у проклети вечан зној.
 
Нисам ја за сребро ни злато плако,
нити за Душанов сјај.
Не бих ја руком за царске дворе мако,
 а онај блудница рај.

20.10.2013.

Милош Црњански

Дитирамб
Столећа те дигла разапетог.
О роде благословен бол.
Славу сам пево мира светог,
које точи убица охол.
 
Тебе о роде јер весео мреш,
а смрт је само част,
гусле не дају да за живот зреш,
за служинску почаст.
 
Наша је судба урликом мрети
охоло страшно по горју.
Певати, гласно разапети,
по стењу, кршу и борју:
 
Да је живот за слуге част,
и над весео гњили свет
витлати себе смрти у почаст,
као стег крвав и свет.
 
Стег дичан буна и убица.
О роде ти си изабраник њин.
Клекнеш ли животу понизна лица
нисам више твој син.

19.10.2013.

Милош Црњански

Спомен принципу
O Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!
 
Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.
 
А ко нас воли, нек воли камен голи.
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
у славу убиства и жртве.
 
О правди и победи светој нек умукне крик.
Оцеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.
 
А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.
 
Мој народ није стег царски што се вије,
него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
у стиду згаришта и стена.

18.10.2013.

Милош Црњански

Ода вешалима
Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата?
Та сенка вам личи на мач чврст,
а скупља сте од злата.
 
Што се кријете у робијашки врт
и цветате иза зида?
Још нас има што волимо смрт
и на вама висити – од стида.
 
Што не би пошла на врхунце,
ко краљеви и вође?
Силнија сте но јарко Сунце,
нек вам се клања ко прође.
 
Та грлили смо горе од вас
и носили на олтаре.
Па кад Исус не спасе нас,
ваше ће руке старе.
 
Та ви сте сваком народу донели
понос, и спас, и радост.
Та к вама су ишли који су хтели
част на свету, и младост.
 
Па што би дошла тако тајно
и погнула своју главу?
Хоћемо да вас дочекамо сјајно
са песмом у вашу славу.
 
Лепше се вама по небу шета,
по земљи има блата.
Чвршће грлите но невеста заклета
око млада врата.
 
Па кад је срце лудо тако
да више воли поштење
и све за чим је свет толико плако
но помије и корење.
 
Што би се крила у робијашки врт
и цветала иза зида?
Још нас има што волимо смрт
и на вама висити – од стида.
 
Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата?
Та сенка вам личи на мач чврст,
а скупља сте од злата.

17.10.2013.

Милош Црњански

Робовима
Не увијајте псето ни вука.
Нећете скинути јарам с врата –
нема слободе,
док вам рука
милује децу, и сестру, и брата.
 
Не тражите по улицама мрачним,
риту и блуд, што црвени.
Ено вам рита на постељама брачним,
а срам у љубљеној жени.
 
Кад убијете сина свог
прснуће ланци, и пасти Бог.
 
Јер лаже вас најмилије,
јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије
и боно клону главе!
 
У ноћи за чим тугујете,
што кујете у звезде,
што моле цркве свете,
и хоће војске, што језде.
 
Јер част везива руке,
и понос рађа јауке,
и срце тера преко мора
у шуму, где се глође кора.
 
Слава ће доћи,
кад вас поведу убице.
Кад реч вам буде крв, и
пламен.
 
Сунце ће вам обасјати лице,
кад види, да вас се змије не плаше,
но мајке ваше, мајке ваше.

Робови сте док имате сузе,
част ваша беше што слободу узе,
а вратит ће је мржња, грех, и
камен.

16.10.2013.

Милош Црњански

Победи
Видех твоја кола од крвавог злата,
засута ружама и женама голим.
У мору модрих телеса прели ме плачем старим
робова, сатрапа, императора и богова
онај урлик диван: "Thalatta, Thalatta".
Тад сину небо сјајно, ко младост,
у њему плану страшном сенком Рим.
Деца и звери и жене голе путем
падаху по теби, поливене вином.
 
Видех на њима маске и хетере и џелата,
у белој свили сузну, стидну Мадону са сином
у бујици крви и круна и злата.
Победио је сваки народ, сви цареви.
Победила су деца и разбојници.
Победила је смрт. Победила је сласт.
Једну никад не вукоше твоја кола:
част.

15.10.2013.

Милош Црњански

Наша елегија
Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе,
у небо диже наш
презрив осмех робља.
 
Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.
 
Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

14.10.2013.

Милош Црњански

Гротеска
Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.
 
А на храм дижите црну
сфингу народа мог.
Нек се све звезде што језде осврну
за смех чудовишта тог.
 
Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.
 
У храму над Милошем и Марком
уоквирте златом на олтару жарком
печате плаве и румене,
жуте и црне и шарене.
Печате плаве и румене
жуте и црне и шарене,
љубичасте и зелене.
 
Печате устава и права,
закона и штатута,
привилегија хиљаду пута,
обећања и фермана,
похвала са свих страна,
народа мог:
да види Бог.
 
Зидајте храм
бео ко манастир.
Нек шеће у њему Месец сам
и плаче ноћ и мир.

13.10.2013.

Милош Црњански

Здравица
Здраво, свете, бледи ко зимски дан
у страху.
 
Још је весео народ један
у крви, пепелу и праху.
 
Вијај облаке пролетне, румене,
питај их за рај.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.
Не бацамо децу у звездан бескрај.
 
За наша срца ништа није доста.
За наша срца ништа не оста.
Док један од нас на земљи дише:
да ни један врт не замирише.
 
Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.
 
Ми смо за смрт!

12.10.2013.

Милош Црњански

Јадрану
Заборавио си бијесне и грозне гусаре?
И галије од Неретве, црне и крваве?
И песме и мачеве наше дуге и тмуре?
И једра и весеља, урличућа кроз буре?
 
Заборавио си њине тешке, мрачне главе?
Хај, погледај, и сад, шкоља кад се зажаре
и тресну о нас грмљавине твојих таласа.

Чуј, како се ори песма наша тврда гласа,
неклекла никад, несретна, ал бијесно весела,
са крваве обале једнога народа цијела.

Да није најлепше љубав,
већ за грумен Сунца убијати и рано умирати.

11.10.2013.

Милош Црњански

Химна
Немамо ничег. Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.

Завејаше горе мећаве снега,
Несташе шуме, брда и стене.
Ни мајке, ни дома не имадосмо,
селисмо нашу крв.
 
Немамо ничег.
Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.
 
Расцветаше се гробља и планине,
расуше ветри зоре по урвинама;
ни мајке, ни дома, за нас нема,
и станка, ни деце.
Оста нам једино крв.
 
Ој.
Она је наш страшан понос.

10.10.2013.

Милош Црњански

Пролог
Jа видех Троју, и видех све.
Море, и обале где лотос зре,
и вратих се, блед и сам.
На Итаки и ја бих да убијам,
ал кад се не сме,
бар да запевам
мало нове песме.
 
У кући ми је пијанка, и блуд,
а тужан је живот на свету, свуд –
изузев оптимисте!
Ја нисам певач проданих права,
ни ласкало отмених крава.
Ја певам тужнима:
да туга од свега ослобођава.
 
Нисам патриотска трибина.
Нит марим за славу Поетика.
Нећу да прескочим Крлежу, ни Ћурчина,
нити да будем народна дика.
Судбина ми је стара,
а стихови мало нови.
 
Али: или нам живот нешто ново носи,
а душа нам значи један степен више,
небу, што високо, звездано, мирише,
ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,
ђаво носи.

 1919.

09.10.2013.

Милош Црњански

Судба
На сињем мору
Лађа једна броди;
Да могу само знати:
Куда је судба води?
 
Ветар таласа море,
Валови личе гори.
Немоћно, тешком муком се
Са њима лађа бори.
 
Прешла је бура;
Море покоја нађе.
А пена таласа грли
Последњи део лађе.
 
1908.

08.10.2013.

Милош Црњански

Милош Црњански рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (мала варошица у Мађарској, „чиновнички Сибир“ за неподобне српске чиновнике оног времена), од оца Томе и мајке Марије, рођене Вујић. Мала породица Црњански живела је у беди. „Мајка ме је преповијала“, записаће много касније Црњански, „у кориту за мешање хлеба.“ Породица ће се убрзо, 1896, преселити у Темишвар, где млади Црњански учи основну школу и гимназију, а 1905. постаје ђак Пијаристичког лицеја.

У Темишвару ће млади школарац играти фудбал, гимнастицирати, али и сликати и написати своје прве стихове, па и песму „Судбу“, коју ће објавити у сомборском листу Голуб, 1908. године.

Писање га заокупља – окушава се и у драми и у роману, а као песник представиће се и у „Босанкој вили“, 1912, песмом до које ће веома држати – „У почетку беше сјај“. Исте године на Ријеци уписује Експортну академију, а већ идуће, 1913, и филозофију у Бечу.

У Бечу га затиче и Први светски рат, где је мобилисан у аустроугрску војску. Ратује у Галицији и Италији, замало не изгубивши главу. После рата, 1918, долази у Београд, где уписује студије књижевности и уређује лист „Дан“. Објављује прве књиге – заредом: драму Маска (1918), Лирику Итаке (1919), Приче о мушком (1920) и Дневник о Чарнојевићу (1921).

На кратко путује у Париз и Италију, а по повратку, 1921, жени се Видом Ружић, која ће му остати доживотна супруга, „делећи с њим радости његове славе и горчине његовог страдања“, како ће пред смрт у своме тестаменту записати г-ђа Црњански. Са радом почиње као наставник у Панчевачкој гимназији, а после стечене дипломе на Филозофском факултету (1922) постаје професор ИВ београдске гимназије. Бави се ангажовано и новинарством – у „Времену“, „Политици“, „Нашим крилима“, „Јадранској стражи“.

Постаје и аташе за штампу у Берлину (1928/9). Али не запоставља писање. Роман Сеобе, који је нобјављивао у Српском књижевном гласнику (1927), две године касније објављује и као књигу, за коју ће добити и награду Српске академије наука (1930). Ређају се књиге: Љубав у Тоскани, Сабрана дела, у два тома, Књига о Немачкој, Свети Сава.

Године 1934. и 35. посветиће свом недељнику „Идеје“, којим ће изазвати бурне књижевне и политичке полемике онога времена.

Ући ће и у дипломатску службу Краљевине Југославаије – у Немачкој (1935/38) и у Италији (1939/41). По избијању рата евакуисан је из Рима, преко Мадрида, за Лисабон, одакле одлази у Лондон, где ће неко време бити и саветник за штампу у југословеснкој емигрантској влади. У Лондону остаје и после рата, све до 1965. године када се враћа у Београд.

Иако ће му емигрантске године бити мукотрпне, биће оне стваралчки богате. Написаће тамо велики Роман о Лондону и своје најзначајније дело – Другу књигу Сеоба. Као и свој Ламент над Београдом (1956), али који ће најпре објавити у Јоханесбургу (1962). Али пре самог аутора, у земљи ће се појавити више његових књига: Сеобе, Дневник о Чарнојевићу, драму Конак (која ће се 1958/59. изводити у Народном поозоришту у Београду), Итака и коментари, Друга књига Сеоба... а недуго по повратку и Сабрана дела у 1о томова (1966), у оквиру којих први пут и Код Хиперборејаца. Почиње да објављује делове својих мемоара Ембахада у којима ће за себе рећи да је био „мала играчка судбине“.

Почетак осме деценије обележиће његови нови романи Кап шпанске крви (1970) и Роман о Лондону (1971), за који ће добити и НИН-ову награду и Награду за најчитанију књигу године. Последње године живота посвећује Књизи о Микеланђелу, којим се, у ствари, бавио целог свог живота. Напунивши 30. октобра 1977. осамдесет и четири године, умире месец дана касније, 30. новембра, пошто је престао да узима храну и лекове. Тек постхумно објавиће се његове велике књиге Књига о Микеланђелу (1981) и Ембахаде (1985). Али у рукописној заоставштини има још необјављених страница највећег српског писца – све оне наћи ће се једног дана у делима Милоша Црњанског у издању задужбине Милоша Црњанског.

Извор:
Задужбина Милоша Црњанског

06.10.2013.

Алекса Шантић

Крај
И свршено је било... У велу и белој свили,
Силазила си мирно низ степенице храма,
Под круном мирта... Сви су погледи на теби били.

Пред црквом жагор и теска. А као стена сама,

Уз онај стари јаблан ја сам прислоњен био,
И ћут'о... На моје чело студена падаше тама.

Уз мелодију чежње празнички дан је лио,

Топло и благо сунце. Под гроздовима бехара,
Мирисале су баште. Један је лептир мио

Сврх тебе кружио лако, пун светлих дугиних шара.

И када свати почеше бацати лимуне жуте,
И складно свирачи вешти, уз ћеманета стара,

Почеше топлу песму -: још једном погледах у те

Сјајну, као јабука сунца у венцу грана...
И моја душа задрхта; и с болом смртне минуте

Златно се кубе сруши сврх њених шедрвана...

05.10.2013.

Алекса Шантић

На дну вала
Ћук самотни ћуче са стене у грму;
Затон спава са две-три лађе и једра.
Обукло се море у седеф и срму,
Па се до дна виде сва краљевска њедра.

Гле блеска! Гле сјаја! У гривама траве

Трепте жарке боје са пераја риба;
Сама, забачених рука више главе,
Са маком у коси, лежи па се гиба

Морска вила. Вео до бедара смакла,

Као потонула статуа сва бела;
На њене ђердане, кроз водена стакла
Пала па се ломи месечева стрела.

Исто к'о да неке кујунџије врсне

У дубини кују круне каквих нема,
Па на сваки удар са наковња прсне
По један шедрван сјајних дијадема.

Рај!... И докле свитци по грмљу мерџанâ

Лете са крељушти риба: тихо, сврх ти'
Запаљених шпиља к'о перје фазанâ,
Једна плава звезда на алгама дрхти.

03.10.2013.

Алекса Шантић

Пролетња бура
Смркло се. Кô војске широке са страна,
Са хуком и бесом силне буре стижу,
Сукобе се, крше. ломе се и дижу,
И урлају лишће кидајући с грана.

Ја струком завијен уврх села стојим;

Преда мном се шибље огољело свија,
Као да се снопље посадило змија
Па сикћући маше реповима својим.

Ево пљуска. Севну. И порфира стреле

Покри и обасја врх самотне јеле,
И гром туче. Јеком отпоздрављају га

Провале и ждрела, борови и смрчи.

Разбарушен неко бос низ поље трчи.
И над горским ртом ено изби дуга.

1924.

02.10.2013.

Алекса Шантић

Моји путеви
Никада се нисам пузајући пео
Уз прагове горде, штоно воде скуту
Високих и моћних; нити сам на путу
Своме игда челом прах по тлима мео.

Моја душа није у таштини грезла,

Нит' је било грубог црва да је начне.
Ја сам ишô вису гдено бесконачне
Подижу лепоте своја царска жезла.

Својим челом само пред њихове скуте

Падô сам, и цвећем осипô им путе,
И клечô где њихов светли олтар стоји.

Оне су ми дале свога срца део,

И загрљај њихов и пољубац врео
Велики и сјајни ордени су моји.

1924.

01.10.2013.

Алекса Шантић

Сељанка
Павлу Поповићу

Снег пада и веје. У сеоској луци

Све је пусто. Само, као сенка тупа,
Низ пртину уску, са штапом у руци,
Погрбљена, бледа, једна жена ступа.

Ступа и једнако испод борна чела

Погледује тамо у костуре ива,
Где се на домаку реке, у дну села,
Сеоскога уче стан самотни скрива.

Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче

И засипљу сметом путеве ратара,
Она сваке дневи одлази код уче,
Па учи и сриче слова из буквара.

Сви се чудом чуде у селу и зборе:

"Сирота, полуђе!" Но светла кô свила,
И чврста кô рало што црницу оре,
Све је ближе циљу њена жеља била.

И скоро кад жита зашумеше јара,

Кад под стрехом ласта кликну песму њену,
Једно јутро с учом опрости се стара,
Низ прагове сиђе и путањом крену.

Постигла је сврху. У свакоме куту

Њезинога срца нова снага дршће,
Нити она гдегод одахне на путу,
Но с дреновим штапом корача све чвршће.

Већ је на крај стазе. Сада брвно води

Преко уске реке што кривуда луком;
Старица не стрепи, она напред ходи,
И слободно хвата за доруке руком.

Испред воденице, што наслања на њу

Своје рачве сиве један орах свео,
Божи је и зове млинар, и на пању
Са дечаком седи, сав од млива бео.

Но она све даље корача, и само

Каткад суху руку стави изнад чела,
Па погледа брегу, где, из храшћа тамо,
Са планулим крстом вири торањ села.

Корача и носи и радост и јаде

У туробној тами својих позних днева;
И још два-три крока, па под брегом стаде,
Где споменик с орлом двоглавијем сева.

Прекрсти се, мермер целива и очи

Подиже. Ту горе златна слова стоје.
И у првом реду, на мраморној плочи,
Угледа имена лепе деце своје.

Полагано сриче уклесана слова:

"Ратко, Ђорђе, Дејан" , па грца и стане,
Срце стиска, затим сриче, сриче снова,
А при сваком слову нова суза кане.

Под кров њене душе, кô селица летом,

Враћају се светле успомене дана
Кад је децу дивну, као стабла с цветом,
Гледала крај орних плугова и брана.

Пред њом свићу јутра жетвена, и она

Све стубове кутње, младе кô кап росе,
И дичне и светле кô краљеви с трона,
Гледа међу класјем са одсевом косе.

Она снова види све вечери касне,

Кад је у колеби сваки кут грохотô;
Види сва три сина, све ликове красне,
Огњиште и ватру, вериге и котô.

Све види и чује. И понори туге

Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,
Сад колеба ћути, и сад, место дуге,
Као паучина сврх ње виси тама.

Скупила се чељад. Сви гледају у њу,

Са дубоким болом скрушени и свели;
И сви ову бледу сељанку у гуњу
Сузама би својим утешити хтели.

Но старица само тресе се и грца

И упире поглед у споменик бео,
Сврх ког устремљени орô светломрца,
Као да би мајку огрејати хтео.

И дани све теку, а мраморној плочи

Свако јутро, рано, у појање петла,
Тихо мати дође, па подиже очи,
Моли се и дуго сриче слова светла.

И док она тако, скрушена и сама,

Пред мрамором стоји, ту, у врху села,
И док рана звона звоне с торња храма,
Обруч златан дршће око њеног чела.

1923.

Svetlo između okeana

Moji linkovi




Aforizmi, mudre misli, izreke, citаti
"Nаše mržnje škode nаmа, više nego nаšem protivniku. Govorite rđаvo o nekom čoveku polа sаtа - i vi ste posle togа nesrećni i otrovni; а govorite polа sаtа o njemu dobro, pа čаk i kаd to ne zаslužuje, i bićete mirni i blаženi, čаk i ponosni nа lepotu svojih osećаnjа, ili bаr nа lepotu svojih reči."
Jovаn Dučić

"Velikа prаvа ljubаv pokаzаće svoju punu snаgu sаmo ondа аko uspe dа od dvoje ljubаvnikа, slаbih ljudi, nаčini stvorenjа kojа se ne boje ni promenа, ni nesrećа, ni rаstаnkа, ni bolesti, ni životа, ni smrti."
Ivo Andrić

"Kаd se otаc i mаti među sobom ne ljube i ne poštuju, od kogа će decа njihovа nаučiti dа ih ljube i poštuju?
Ako želite dа vаm decа vаšа dobrа budu, podаjte im već od prve mlаdosti primer vrline."
Dositej Obrаdović

"Dobro rаzmotren problem je već upolа rešen."
Jovаn Jovаnović Zmаj

"Jа se ne bojim ljudi, već onog neljudskog u njimа."
Ivo Andrić

"Toliko putа, doživeo sаm porаze, pа više i ne osećаm
istinski tаmjаn sumnje. Prejeo sаm se pobedа, pа više
i ne osecаm istinsku zvonjаvu slаve. Ne umem ni dа se
uplаšim.
Ne umem više ni dа umem."
Izdаjstvo lirike - Miroslаv Antić

"I kаd bi dаnаs prišаo meni i hteo reći dаvno rečeni'buditi drаž,
u srcu mome šаptаo bi neko:
dа sve što si mi ikаdа rek'o,
bilа je lаž."
Desаnkа Mаksimović

"Imа tаko čаsovа u čovekovom životu koji vаzdа ostаju u sećаnju, kojimа vreme - ubicа svojim lukаvim nаčinimа ne može bаš ništа. Zаsipа ih peskom svаkidаšnjih dogаđаjа, rаsteže do pucаnjа niti koje nаs sа njom povezuju, а uspomenа ne hаje, čаk bogаtijа i svežijа vremenom postаje."
Ivo Andrić

"Mi nekog ljubimo ne zаto što tu ljubаv zаslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi nа tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje gа je ozаrilo i izdvojilo od sveg drugog nаokolo po zemlji."
Jovаn Dučić

"Ne smrt, zаborаv rešаvа sve. Zаborаv, i to ne sаmo pojmovа, reči i licа, nego svegа što postoji i živi. Zаborаv telа i zаborаv vremenа. Zаborаv, dа bi se moglo predаhnuti i živeti dаlje u telu bez sećаnjа, sа duhom bez imenа. Zаborаv, smrt sа prаvom nа nаdu."
Ivo Andrić


"Imа ljudi čiji je život trаg u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvаrni, bez otisаkа u peščаnoj pustinji čovečnosti. Ne znаmo odаkle su među nаs došli, а kаd odu, zаšto su i kudа otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tаko smo ih prepoznаvаli. Kаd nаs nаpustiše, od njihove moći ljudi nаslediše jedino sposobnost dа žive, аli ne dа budu."
Ivo Andrić

"Govoriti o ljubаvi, to je već pomаlo voleti. Nikаd ženа ne govori
o ljubаvi s nekim koji joj se ne sviđа kаo čovek, i kojeg nikаd ne
bi moglа voleti ili poželeti."
Jovаn Dučić


"Čudno je koliko je mаlo potrebno dа budemo srećni, а još čudnije kаko nаm bаš to mаlo nedostаje."
Ivo Andrić

"Pre nego što krenete dа trаžite sreću, proverite – moždа ste već srećni. Srećа je mаlа, običnа i neupаdljivа i mnogi ne umeju dа je vide."
Dušаn Rаdović

"Volite se kаd niste zаjedno. To je prаvа ljubаv. Ko ume dа se voli sаmo kаd je zаjedno, tаj ne prаvi pitаnje s kim je."
Dušаn Rаdović

"U ljubаvi je nаjlepše dа se sаnjа, čekа i dа se čuvа tаjnа.Ko nije prošаo kroz to - nije voleo. Ko nije sposobаn dа se žrtvuje nemа dаrа zа ljubаv.Ko nije pаtio i plаkаo - nije voleo."
Desаnkа Mаksimović

"Ne verujte rečima, ni svojima ni tuđim; verujte samo delima i svojima i tuđima."
Lav Nikolajevič Tolstoj

"Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?"
Meša Selimović


BROJAČ POSETA
271507
free counters

Powered by Blogger.ba